ЕКОНОМСКЕ ТЕМЕ (2008) 46 (2) 3, 21-38
Славица Манић
Резиме: Последњи талас глобализације се одликује рапидно брзим променама које додирују различите сфере економских активности, са посебним нагласком на скоковите промене у домену технологије. Мада се, као и досада, очекивало да такви трендови буду свеобухватног карактера, очито је да њихове користи нису равномерно распоређене.1 Разнолики индикатори на релативно сличан начин (користећи мање-више исте параметре) мере технолошки потенцијал привреда; уколико узмемо пример Србије, њихови налази показују усаглашеност када је реч о технолошки релативно заосталој економији. У том смислу, ако претпоставимо да технолошке способности доминантно утичу на укупан ниво конкурентности, не изненађује ни њен лош резултат по питању конкурентности на глобалном нивоу јер постоји «склад» технолошке заосталости и ниског нивоа конкурентности, који земљу сврстава на прелаз између фазе привреде вођене ресурсима ка етапи у којој је «воде» инвестиције. Међутим, ако оставимо по страни конкретне примере, са методолошког становишта се уочавају извесни недостаци у уобичајеном поимању важности и утицаја технологије на ниво конкурентности једне привреде: 1) на теоријском плану улога технологије је наглашавана у мери која не одговара њеној позицији у индикатору глобалне конкурентности који нам нуди Светски економски форум (подиндекс технологије је само један у низу и има различиту специфичну тежину у детерминисању конкурентности развијених и неразвијених земаља), а други индикатори (који се технолошким способностима баве детаљније) ретко потенцирају њихов доминантан утицај на ниво конкурентности; на овај начин се толико потенцирана улога технологије и њеног утицаја на економски раст прилично релативизира управо од стране оних који о технолошким променама говоре као неизбежним и преко потребним; 2) концепт глобалне конкурентности скоро да занемарује идеју одрживог развоја; само као периферне под-индексе укључује компоненте тзв. околинске одрживости – те се као логично намеће питање у којој мери би се ранг листа по питању конкурентности изменила, када би се економисти заиста «позабавили» развојем, а не искључиво растом различитих привреда. Управо наведени и други проблеми (које у раду експлицитније помињемо) представљају предмет анализе овог прегледног чланка.
Кључне речи: индикатори; технологија; конкурентност
ЗАШТО НАМ ЈЕ ПОТРЕБАН НОВИ ИНДИКАТОР КОНКУРЕНТНОСТИ?
Славица Манић
Резиме: Последњи талас глобализације се одликује рапидно брзим променама које додирују различите сфере економских активности, са посебним нагласком на скоковите промене у домену технологије. Мада се, као и досада, очекивало да такви трендови буду свеобухватног карактера, очито је да њихове користи нису равномерно распоређене.1 Разнолики индикатори на релативно сличан начин (користећи мање-више исте параметре) мере технолошки потенцијал привреда; уколико узмемо пример Србије, њихови налази показују усаглашеност када је реч о технолошки релативно заосталој економији. У том смислу, ако претпоставимо да технолошке способности доминантно утичу на укупан ниво конкурентности, не изненађује ни њен лош резултат по питању конкурентности на глобалном нивоу јер постоји «склад» технолошке заосталости и ниског нивоа конкурентности, који земљу сврстава на прелаз између фазе привреде вођене ресурсима ка етапи у којој је «воде» инвестиције. Међутим, ако оставимо по страни конкретне примере, са методолошког становишта се уочавају извесни недостаци у уобичајеном поимању важности и утицаја технологије на ниво конкурентности једне привреде: 1) на теоријском плану улога технологије је наглашавана у мери која не одговара њеној позицији у индикатору глобалне конкурентности који нам нуди Светски економски форум (подиндекс технологије је само један у низу и има различиту специфичну тежину у детерминисању конкурентности развијених и неразвијених земаља), а други индикатори (који се технолошким способностима баве детаљније) ретко потенцирају њихов доминантан утицај на ниво конкурентности; на овај начин се толико потенцирана улога технологије и њеног утицаја на економски раст прилично релативизира управо од стране оних који о технолошким променама говоре као неизбежним и преко потребним; 2) концепт глобалне конкурентности скоро да занемарује идеју одрживог развоја; само као периферне под-индексе укључује компоненте тзв. околинске одрживости – те се као логично намеће питање у којој мери би се ранг листа по питању конкурентности изменила, када би се економисти заиста «позабавили» развојем, а не искључиво растом различитих привреда. Управо наведени и други проблеми (које у раду експлицитније помињемо) представљају предмет анализе овог прегледног чланка.
Кључне речи: индикатори; технологија; конкурентност
